Када се поведе разговор о Детелинари, обично се мисли на део Новог Сада оивичен Руменачком, Улицом браће Поповић и Хаџи Рувимовом, Булеваром Европе и Авијатичарском улицом до касарне „Мајевица“.
То је потес који обухвата и такозвану Нову Детелинару (северно од Улице Корнелија Станковића), где, уз неколико изузетака, приземних кућа више и нема. Мало градских насеља може се поредити с таквим темпом градње вишеспратница какав је захватио тај део града у последњој декади прошлог века и првој деценији овог, када је на тим парцелама подигнуто стотинак вишеспратница.
То је потес који обухвата и такозвану Нову Детелинару (северно од Улице Корнелија Станковића), где, уз неколико изузетака, приземних кућа више и нема. Мало градских насеља може се поредити с таквим темпом градње вишеспратница какав је захватио тај део града у последњој декади прошлог века и првој деценији овог, када је на тим парцелама подигнуто стотинак вишеспратница.
Иначе, насеље Детелинара основано је после Првог светског рата, а име је добило по детелини засејаној на неизграђеној површини. По налогу Градског одбора, баштовани Јовановског краја (како се некада то насеље звало), били су обавезни да на свакој половини површине коју су заузимали, засеју детелину. После косидбе, тамошњи становници продавали су детелину војсци за исхрану коња. На данашњем простору касарне „Мајевица“ био је војни гарнизон. Услед такве „стратегије“, временом се лева страна данашње Руменачке улице, а некада такозваног Пирошког пута, потпуно зеленела од засада детелине.
|
Између 1925. и 1927. године градске власти су поделиле око 500 плацева те су ту почеле да ничу куће за породично становање. Испочетка их је највише било у делу ближе „граду“, отприлике на потесу између данашњих улица Бранка Бајића и Јанка Веселиновића. Касније, како је и појава дивље градње узимала маха, Детелинарци су се на све мањим плацевима настањивали ка периферији.
|
Између 1925. и 1927. године градске власти су поделиле око 500 плацева те су ту почеле да ничу куће за породично становање. Испочетка их је највише било у делу ближе „граду“, отприлике на потесу између данашњих улица Бранка Бајића и Јанка Веселиновића. Касније, како је и појава дивље градње узимала маха, Детелинарци су се на све мањим плацевима настањивали ка периферији.
Уочи Другог светског рата, 1937. и 1938. године Градски одбор донео је одлуку да се насеље назове Ивањданско, али назив није заживео, на шта је нарочито утицао скори почетак Другог светског рата. Детелинарци су славили Ивањдан, као и Јовановска црква. Тако је и данас. Црква је никла тик поред Средње уметничке школе за дизајн „Богдан Шупут“, а ударени су и темељи будуће црквене општине, на углу улица Корнелија Станковића и Јоакима Вујића.
Уочи Другог светског рата, 1937. и 1938. године Градски одбор донео је одлуку да се насеље назове Ивањданско, али назив није заживео, на шта је нарочито утицао скори почетак Другог светског рата. Детелинарци су славили Ивањдан, као и Јовановска црква. Тако је и данас. Црква је никла тик поред Средње уметничке школе за дизајн „Богдан Шупут“, а ударени су и темељи будуће црквене општине, на углу улица Корнелија Станковића и Јоакима Вујића.
Детелинару су одувек насељавали нижи слојеви становништва, а дуго је то било стециште радника, надничара и сиротиње. Ни данас није другачије јер Детелинара деценијама махом слови за радничко насеље.